Zašto je sremuš nazvan medveđim lukom

Sremuš je jedna od najukusnijih i najzdravijih biljaka koje možemo naći u prirodi, a iskusni berači znaju da se u narodu zove i "medveđi luk". Da li taj naziv potiče samo iz narodnih verovanja ili postoji stvarna veza između sremuša i medveda?

Retko koja druga biljka koja raste samo u divljim staništima je cenjena kao sremuš, i tu mu je jedini takmac kopriva, koja je takođe zdrava i ukusna, i jednako se ne može saditi na njivama (kopriva jer iscrpi tlo, a sremuš jer traži šumu). Sremuš je bliski rođak crnog i belog luka, sa kojima deli ukus i umnogome izgled, pri čemu su listovi sremuša ukusniji nego i najlepši listovi mladog luka. Jednako je jestiv i cvet, koji je sladunjav, kao i lukovica, mada pravi ljubitelji prirode ne vade lukovice, jer tako uništavaju ovu višegodišnju biljku, već samo beru lišće.

Sremuš se može naći u šumama, pogotovu bukovim, na svim nadmorskim visinama na kojima su šume listopadne, a posebno tamo gde je malo vlaženije, kao u blizini potoka. U tim staništima često sremuš stvori celu koloniju i skoro sam zauzme sav prostor između drveća. Pored čupanja lukovice, česta greška neiskusnih berača je i mešanje sremuša sa đurđevkom i mrazovcem, koji su otrovni (posebno mrazovac), a početkom proleća veoma liče na sremuš.

Zašto baš "medveđi luk"?

Drugo ime za sremuš je medveđi luk, i to je ime koje ova biljka ne nosi samo na našim prostorima, već u brojnim evropskim jezicima, na primer: aglio dell'orso na italijanskom, medvezii luk na ruskom, Bärlauch na nemačkom, meči luk na bugarskom i tako dalje, na skoro 20 jezika, uključujući čak i estonski i kirgiski.

Krivac je latinski jezik, iz koga su moderni evropski jezici uzeli ovaj naziv, jer na latinskom naziv za sremuš je Allium ursinum, što upravo znači medveđi luk. Allium je u latinskom naziv za luk, pa je tako crni luk Allium cepa a beli luk Allium sativum. Lingvisti su gotovo 100% sigurno da su drugi jezici samo prepisali naziv "medveđi luk" iz latinskog.

Botaničari vole latinske izraze

U svim slovenskim jezicima sremuš je bio i ostao sremuš (čeremša, čemuha i slično), međutim prilikom pisanja prvih botaničkih leksikona u 19. veku, mnogi botaničari nisu znali narodne reči za neke biljke, već su samo prepisali latinski naziv i preveli ga na svoj jezik, pa je tako Allium ursinum postao medveđi luk. U sledećoj generaciji takvi nazivi bi se već našli u udžbenicima, i recimo u češkom i slovačkom je fraza Cesnak medvedí potpuno zamenila slovensku varijantu. Tako, iako na prvi pogled "medveđi luk" zvuči kao stari narodni izraz, to je u većini slovenskih jezika svega 150-200 godina stara reč.

Zašto su Rimljani originalno nazvali biljku "medveđi luk"

To što je praktično cela Evropa pozajmila ime iz latinskog, i dalje ne odgovara na pitanje zašto su originalno stari Latini ovu šumsku biljku nazvali medveđi luk. Mrki medved je u to vreme živeo širom kontinenta, a odgovor o etimologiji izraza najverovatnije leži u tome što medvedi zaista jedu medveđi luk. Sremuš dobija jestive listove u vreme kada medvedi izlaze iz hibernacije i primećeno je da ga medvedi zaista rado jedu. Istraživanje u Hrvatskoj o sadržini stomaka mrkih medveda utvrdilo je da je sremuš veoma čest u njihovoj ishrani, pri čemu je moguće da, osim zbog nutritivne vrednosti, medvedi vole sremuš i jer uništava bakterije i čisti njihov probavni sistem posle duge hibernacije.

Da medvedi vole medveđi luk svedoče neke od prvih knjiga o narodnim verovanjima i biljkama, poput britanske knjige The folk-lore of plants, sa kraja 19. veka:

"Medved ne jede ništa tokom zime, već liže svoje šape, i to toliko da mu do proleća pobele. A onda prvo jede divlji luk, kako bi očistio želudac od naslaga. To je vrlo pametna životinja, jer tačno traga za onim što mora da pojede nakon zimskog sna."

Sremuš je omiljena hrana i kravama, kada uspeju da ga nađu. U Engleskoj se naziva cow's leek, a budući da je Engleska vlažna, tamo raste i na livadama, tako da je dostupan stoci. Neki sirevi u Devonu često ne uspevaju da se prodaju jer imaju izražen ukus luka, upravo zbog sremuša koji su krave pojele.

Druge teorije o poreklu izraza medveđi luk

Zabeležene su još tri mogućnosti zašto je sremuš nazvan medveđi luk, i sve tri teorije ne spore da je reč u druge evropske jezike stigla iz latinskog, već predstavljaju alternativna etimološka objašnjenja.

Savremeni nemački botaničar Boling smatra da je izraz u latinski došao iz grčkog. Stari Grci su sremuš zvali luk + reč koja istovremeno znači i "sever" i "medved" jer su sever zvali po sazvežđu Ursa Major, a razlog je bio to što je za Grke sremuš bio tip luka koji raste najsevernije. Bolingova teorija je da je prilikom prevođenja sa grčkog na latinski došlo do greške, i "sever" je preveden kao "medved".

Druga teorija zasniva se na izuzetno čestom imenovanju biljaka kod svih naroda po prepoznatljivim delovima tela životinja (npr. zečje uši). Iako sremuš ima samo dva velika lista, pa ne može ličiti na šapu, on raste u kolonijama i više oštrih listova izbija u grupama, često pod pravilnim uglom i tada zaista mogu podsećati na medveđu šapu.

Konačno, zabeležena je i teorija, mada najmanje verovatna, po kojoj se sremuš sa medvedima vezuje jednostavno lokacijski — tamo gde se može naći sremuš postoji realna mogućnost da će biti i medveda. Sremuš se može naći duboko u šumama, često blizu stena i vode, što je idealno stanište za medvede.